Prošle godine je bilo priče o kontaktima, pa se ovo može smatrati nekom vrstom nastavka.
Hal Breg se vratio na Zemlju iz svemirske misije nakon 127 godina. Usled vremenske dilatacije (jedan od efekata specijalne teorije relativnosti), za njega je proteklo 10 godina. Međutim Zemlja se promenila, razvilo se utopijsko društvo. Ovo je siže SF romana Stanislava Lema “Povratak sa zvezda” (postoji srpsko-hrvatsko izdanje iz 1964. godine, izdanje “Zora”, Zagreb). On se vraća u potpuno izmenjeno društvo nad kojim je izvršena “betrizacija”, odnosno odstranjen svaki oblik agresivnog obrasca i svaka šansa za (samo)povređivanje. Hal Breg doživljava šok, pokušava da se privikne na uređenje, ali mu to na kraju ne polazi za rukom.
Mala digresija, u romanu, čak su i misije poput Bregove izgubile na popularnosti, nestalo je žara za istraživanjem svemira uz pomoć ljudske posade. Sve to pomalo podseća na skok Feliksa sa ivice svemira, koji je bio skoro bez ikakve opasnosti i isuviše dobro reklamiran (iako je prvi skok sa ivice svemira izveden 50 godina ranije, a bilo je i ljudi koji su mnogo više rizikovali živote, ali reklama je reklama). Očigledno da ljudi još dosta godina neće nigde ići van ove planete.
Sa druge strane, fascinirao me je kratak dokumentarac “Deset hiljada godina stariji” Vernera Hercoga iz omnibusa “Deset minuta stariji: Truba”. Dokumentarac počinje scenom prvog kontakta 1981. godine sa plemenom Amondaua u Amazoniji. Pleme iz kamenog doba susreće se budućnošću. Skočili su 10 000 godina u budućnost (gledano iz njihove pozicije). Nažalost taj skok je za mnoge od njih bio koban, većinu plemena su ubile male boginje i obična prehlada. Bolesti na koje smo mi već razvili imunitet, ali ne i pleme iz kamenog doba. Izuzetan dokumentarac koji se završava opisom starijih pripadnika plemena nekim modernim životnim iskustvima, dok mlađe generacije žele da se što brže uklope u moderno društvo i sramote se svog porekla.
Deset hiljada godina stariji
Za pleme Amondaua i za Hala Brega može se reći da su pretrpeli “šok (od) budućnosti (Future Shock)”. Termin iz istoimene knjige Alvina Toflera. Ideja za ceo blog mi se vrtela u glavi već mesecima, ali pre neki dan sam otkrio i knjigu i istoimeni dokumentarac gde je narator Orson Vels.
Šok budućnosti je za Toflera psihološko stanje koje doživljavaju ljudi ili društva pri pokušaju da uhvate korak sa promenama. Na primer kako li tek prosečnom Amerikancu iz šezdesetih (a pretpostavimo da je sada u pri kraju životnog veka) mogu da izgledaju javne škole u kojima nema rasne segregacije, ili Afroamerikanac na mestu predsednika države, gej brakovi, feministički pokret… Prelomni trenutak za nastajanje ovog fenomena desio se tokom i nakon industrijske revolucije kada je došlo do velikog ubrzanja i drastične promene sveta u kome živimo. Industrijska revolucija, kako je primetio Luis Mamford, je uticala i na vizije utopija koje su se umnogome promenile u odnosu na one pre nje (ali o utopijama neki drugi put).
Istina dokumentarac “Future Shock” je možda i veoma naivno urađen u stilu nauka će totalno promeniti naše živote, i u narednih 10 godina ima da imamo kiborge, totalno ludilo koje ne možemo da pohvatamo itd.
Osnovne institucije sistema ipak se najviše opiru budućnosti. Još uvek naše školstvo ima zastarele metode i pristupe u obrazovanju, izbacujemo zanimanja koja su prošlost, a količina znanja koju mladi treba da upiju je sve veća. Kao što jedan profesor sa Oksforda reče: “Ono što mladi danas moraju da znaju na završnim testovima za diplomu hemičara, ja sigurno ne bih prošao kao student sa svojim znanjem od pre trideset godina”.
Ovaj tekstić je trebao da bude neka vrsta podsticaja da se razmišlja na ovu temu, nadam se da su ove tri reference dobar početak za to. Mada što reče jedan stariji tip meni: “Kad sam ja gledao film “Odiseja 2000″, ja sam mislio da ćemo mi 2000. godine svi leteti do Meseca i nazad kad nam bude volja, a ono skroz druga priča tada.”
Ko zna šta li nas čeka 2050. godine?
